Zima, zima, e pa šta je!

Zima je. Kalendarski je stigla odavno, ali prava zima, snežna i bela tek je sada oko nas.

Kada u ovim godinama vidim sneg, odmah pomislim na topljenje, bljuzgavicu, na pokvašene i mokre noge, prljave pantalone, otežano hodanje, gužvu u saobraćaju… Na sve ono na šta pomisli većina ljudi koja svakodnevno ide na posao ili na fakultet.

Ali onda se setim da smo u snegu nekad svi mi videli veliko belo prostranstvo stvoreno za zimske igre – grudvanje, sankanje, klizanje, pravljenje sneška.

Potraži najbolje brdo, što više i što strmije i udri!

Ne silaziš sa sanki čitav dan!

Nekad sam toliko bila zaluđena da nisam htela otići kući ni da jedem. Sada smem da priznam: jednom sam se čak i upiškila na sankama.

Kako je bilo?

Drugarica i ja smo izašle na sankanje. Imala je 7, a ja 6 godina. Trebalo je da ona bude glas razuma i da spreči ono što se dalje dogodilo, ali je podlegla mom ubeđivanju i zimskim čarolijama.

Obukle smo naše skafandere, uzele punu zimsku opremu i krenule napolje.

Prošlo je dosta vremena, a onda nas je njena mama dozvala da dođemo po neko meso koje je htela da pošalje mojoj majci. Međutim, nismo otišle mojoj kući. Nastavile smo naše vragolije u snegu.

Mogu vam reći da je meso bilo preukusno. 🙂

I dan danas osećam pomalo ukus tog roštilja. Možda on i nije bio tako dobar, možda smo samo nas dve bile jako gladne, kako god, to mi je jedan od najslađih obroka koji sam imala u životu.

I zbog velikog uzbuđenja, ali i želje da što duže ostanem na sankama, ja sam se upiškila. Znala sam da ako odem kući, neću izaći do sutra. Znala sam isto tako da ću biti u kazni, jer sam prekoračila vreme predviđeno za sankanje, jer sam pojela svo meso i plus sam se uneredila. Ipak, i pored svega, ostala sam i nastavila da se igram.

Vredelo je rizikovati i iskoristiti maksimalno taj dan.

Otišla sam kući kada sam već bila polusuva i kada je počeo da pada mrak.

Imala sam sreće. Nisam bila kažnjena i sutradan sam izašla napolje, ali uz obećanje roditeljima da ću se vratiti u dogovoreno vreme i da mi se ono od prethodnog dana više neće ponoviti.

Tako je i bilo.

I tako sam ovih dana, nakon povratka s posla, odlučila da potražim  malu sebe.

Tražeći to uspavano dete u sebi, izašla sam napolje sa decom iz komšiluka. Uzela njihove sanke i krenula u avanturu.

Sankala sam se, kliskala, probala i neki plastični snowboard (tu sam se umalo polomila, ali bilo je interesantno i nezaboravno iskustvo) i za tren mi se učinilo kao da ponovo imam 6 godina.

Istina, nije bilo mame, mesa , stare drugarice koja je sad već ima dete.

Uživala sam u igri i snegu!

Shvatila sam da ne moramo biti mrgudi kada nam priroda pruža radost. Ne moramo gledati samo praktično i razmišljati negativno. Nije na odmet ponekad podetinjiti.

Dobro je s vremena na vreme probuditi klinca u sebi i drugima i prepustiti se zimskim čarolijama.

Roditelji, tetke, strine, ujaci, teče, ne zaboravite koliko vam je bilo lepo dok ste se igrali napolju! Ne zaboravite da budete deca!

Izađite sa svojim mališanima i ponesite zimske rekvizite. Opustite se i dozvolite sebi malo igrarija.

Dozvolite sebi i njima da i vas vide kako „ludujete“ opušteni i srećni. Da vas vide kao svoje vršnjake sa kojima mogu da provedu kvalitetno i zabavno vreme.

Ništa lepše od osećaja bliskosti koja se rađa u tim trenucima deljenja zajedničkih interesovanja i zabave.

Ništa lepše nego kada jedni druge doživite kao produžetak sebe i vratite se kući rumenih obraza, pomalo smrznuti i umorni, ali srećni i zadovoljni.